MOJmentalni_kung_fu: 1.2008.

sre - 30.01.2008

I ja, i on

Novi problem. Imam otpor od bloga. Otvorim ga i nemam posebnu želju da nešto napišem.

Dabarče me je tagovala a meni je to sada tako nevjerovatno mrsko. Izvini. Valjda me prođe.

Kako ide ona poslovica, izrečica, ne mogu da se sjetim. Jedan prozor se otvori, drugi se zatvori. I naopačke. Može i sa vratima. Jedan čovjek te (nanovo) razočara a drugi te (nanovo) ubijedi da ti je zaista prijatelj. Čovjek kao odrednica ljudskog bića. Tako je i bilo.

Samo mi je jako teško da povjerujem da je neko loš. Sve govori da jes a meni teško da prihvatim. Ona unutra i dalje misli da nije, garant.

Čitala sam sad prepisku Čehova i Olge Kniper. On stalno kuka. Te mu smeta hrana, pa voda, pa je bolestan, stalno, stalno. Ali, živi nekako.

Makar sam po nečemu bliska Antonu.

Ne znam kako je on prolazio na rasprodajama. A putovao je, i kad je zaista bio bolestan.

Ne znam je li bio ženomrzac. Pisma su topla.

I veli on, parafrazram - eto i ja starac od četrdeset godina pa volim.

E moj Antone...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 30. januar 2008 21:55:21 | 8 komentara

stabilna konfiguracija

Kako je to čudno...Nekome možeš da pričaš i pričas. Zaludu te on čak i sluša a tebi opet nije lakše, niti bolje. Drugom tako to - krepah. I bolje ti.

Na ivici

Premorena i pe - em -esična, mozak je pogubio sve funkcije u popodnevnim časovima. Zatekla sam sebe kako stavljam makarone u vodu sa maslinovim uljem i kad sam se onako obuvena vratila za komp, palo mi je na pamet - pa jebote, ko će to da jede?

Šetnja po mraku, krajevi grada u kojima još nijesam bila. A što je grad, pa metropola. To može samo meni da se desi, da nađem nepoznati dio.

Poredbena diskriminacija

Nikako da odgledam ovaj novi Bartonov, nemam živaca večeras ni naziv da mu pišem. Ne stižem. A 'No country for old men' me oduševio. I režijom i scenarijom. Slab je bio snimak, pa sam našla scenario na netu, da bih pojasnila sebi ponešto. Ali, masterpiece.

Bilješka

Nema ništa ljepše nego kad pišeš sa svog kompa. To je smiješno ali tačno. Moj komp moja svetinja, haha. Malo sam pospremila stan, sad liči na boravište ljudskog bića. Oprala sudove. Pa, sve to jer trebam da učim. Kako drugačije.

Evo me u mojoj gajbi. Nikako da se ugrijem, da je ugrijem. Ostavila sam neke šolje od kafe neoprane, uhvatila se buđ. Opraće se.

Home?

Cudno se osjecam poslije budjenja u mom nekadasnjem krevetu. Kao da se nista nije promijenilo. I onda sledeci impuls salje glavi sve obaveze koje imam narednih dana. Da, kukacu i plakacu,ali jes bolje. Sve je bolje od nekad.

Prosetala sam gradom, otisla na pice i tako to, poslije par sati, kao da nikad nijesam ni otisla. Ali ne u dobrom smilsu. Bilo mi je dosta. Valjda mi vraca neke ruznoce. Tja. I vrijeme nije neko. Duva glupi vjetar.

Neobicno mi je biti sa porodicom. Odvikla sam se. Eto, ostala sam jos i danas, ali veceras se mora ici.

samo to

Zbogom

dobar dan

Jovana mi je otkrila super pjevacicu. Zove se Katie Melua. Obradila je najdrazu moju od Cohena `In my secret life`...

Kako se naoblacilo. A dan je obecavao. Ja opet odlozih povratak. Sva sam od odlaganja. Shitty shit.

Lets swing, baby

Sta ces

I onda smo onom talijanskom rakijom nazdravili za licne buduce uspjehe. Sta ces, nije joj se dalo. Pa sam ja nazdravila jos tri, cetiri puta. Sama. Tako mi doslo.

Kako je divan dan a ja kasnim sa radovima, pa ne mogu vani... Svi su bijesni i razocarani. Zbog radova. To se od mene ne ocekuje. Ja sam zacudo, mirna.

Rezultati

Bee

Kažu da ovce služe šišanje. Istina Dopuniću ovo. Osim za šišanje, ovčice služe i za stavljanje pramenova. Kao recimo ja. Otišla sam, tretmani prije toga su bili ok, ništa skuplje nego sam očekivala. Dogovorim se za pramenove. Odrade one to nešto. Čitala sam knjigu za ispit, nije mi padalo na pamet da pratim i da pitam, nikad se tim ne bavim. Nešto su pominjale, mene su ometale, pa sam rekla da prestanu i neka rade svoj posao kako treba. Kroz zezanje, naravno. Kad sam dobil račun, poslije ne nešto spektakularnog ali finog rezultata, nije mi bilo do zezanja. Samo mi je krv jurnula u glavu. Stvarno jeste. Sva. Sad znam šta to znači i kako izgleda. Trinaest hiljada i osam stotina dinara. I kažu da su klasna raslojavanja vidljivija u Crnoj Gori. Jesu đavola. U ovom salonu žene uživaju da ih šišaju. Da, htjela sam da dam osam hiljada, toliko mi je i rečeno, ali ispade - one su radile šta je najbolje.

Muka mi je i danas, poslije dva dana. I hoću da svi vide kakva sam budala ispala. Zezaju me ovi koji znaju, već. Švorc sam, dadoh sve frizeru. Kad hoću, eto mi.

Za kraj, nešto lijepo. Pročitajte intervju Radeta Šerbedžije u Evropi. Obavezno.

dobro jutro

Da, nerviram me kada pisem brzo i ne pogledam greske. Kad izleti to iz mene a ja pobjegnem od racunara, jer isti impuls ponekad hoce isto to da posalje u pizdu materinu.

Dok sjedim za kompom kicma me jezivo boli. I ide bol naprijed, u stomak. Pa se onda nerviram, sto, kako, do kad ce. Jer nema vise odmaranja. A najvise ce biti tog - ja u stolici, polozaja.

A od stresa i nervoze. Ma jebao me stres i nervoza. I onda se opet nerviram. I to tako ide u krug.

Ne umijem da se promijenim, makar ne za stalno. Ponekad se mrvu dozovem pameti. Valjda to zovu temperamentom.

Dan

I izađe se iz kuće u 14:00 i lunja se po gradu. Svuda. Nailaze ljudi sa zastavama i nečim što piše Nova Srbija. Zastave, zastave, zastave. Ništa. Super muzika iz plejera se čuje i šeta se novi kačket - kako malo mi treba nekad da bih bila kul. Pa se nađu super filmovi, pa na drugom mjestu uskoro još i bolji. Ja sretna. I onda teška torba ali ne mari. Pa pojavi se odjednom i knjiga koju traži profa. A kao nevidljiva...I iznenađenje večeri - kod uličnog blizu filozofskog u polumraku razaznam - Žil i Džim!!!! Roman!!! Sto dinara. Partija piči vatromet, čuje se urlator koji obećava....Ne smeta.

Kuća. Otvaranje mejla. Odvratn riječi. Plakanje. Samo za tri dima je ostalo. U kurac. Tri dima. I sređivanje tri dana nediranih sudova i šerpi. Razmišljanje - ko si, čemu sve nešto, šta treba da se radi?

Nervi, razni

Bolovi su postali još gori i shvatila sam da nije situacija za zezanje. Javila se draga koleginica blogerka dabarce.mojblog.co.yu/ i obećala da će nabaviti kontakt nekog čika doce...Preživjeh nekako tu noć, spustih se do frizera, ne znam ni kako - ludača...I frizerka mi dolje odmah javi za kiropraktičarku - tako se to valjda kaže, koja je bukvalno u ulici do moje...I tako, zakazah odmah, odoh sinoć, sat vremena je to trajalo...Kukala sam baš kako treba. Kao prava narikača. I pitala sam je da li porođaj više boli, odgovori teta sa NE. Zajebano. Sad sam modra, boli i dalje...

Diskus(ija)

Na zapadu ništa novo. Leđa me okidaju, uništavaju, rasturaju, razbijaju. Upravo sam smućkala zajedno dvije tablete, da vidimo hoće li ovo raditi.

Nadala sam se su ti dani prošli, zaista. Šta sada? Čula sam da je tip koji mi je 2003 - će popravio kičmu, umro. Tada, bilo je to prilično scary, mnogo ljudi, u njega gledaju kao u čudo, soba puna ikona, a on, pošto je shvatio da sam iz Crne Gore, govori mi da su mu skoro dolazile kaluđerice iz manastira Ostrog. I sve mi je to mučno i danas kad se sjetim. No, želim reći, opet bih išla kod kostolomca i prošla sve to, ali njega nema...Sve što se jednom popravi, ako je kvaru sklono, tražiće opet, popravku. A ovo mi, drugi kažu, donosi stres.

Ćurka

A šetala bih

Junački se borim protiv virusa gripa. Sve je lagano ali kad počnu kosti da me bole kao kakvu babu...To je stvarno odvratno.

Inače, obožavam čajeve. Ne znači da pijem sve, ali one koje volim, stalno. Meni zimi ne treba voda. Eto koliko. Nezaslađene. Kao i kafu, takvu.

Buđenje

Dan je bio lijep, mogla sma se i ranije ustati, ali me je zvuk padanja otopljenog snijega kroz oluk zavarao, mislila sam da je kiša...A đe po kiši...

Ono što nije super da sam se sjetila, danas, da imam dosta neodrađenih obaveza koje moram, dakle, da odradim. Koliko danas, sjutra, uh. Ono, potiskivala sam, u ime odmora koji sam zaslužila, zaista.

Praznovanje finished. Ostali su samo novi kilogrami, mamicu im. Moram ovo da regulišem.

Ima li iđe da se nabavi film 'ULICA RED ROUD', ANDREE ARNOLD? I dva poslednja FATIHA AKINA?

Spoznaja

Prvo se dogovoriti sa drugaricom za viđenje. Danas. Nema odlaganja. Izaći vani i stići pješke do centra - jer ovo nije daleko. Poklizati se samo pet puta, bez ijednog pada. Temperatura je minus ne znam ni koji. Ulice skroz zaleđene. Ući u Plato i kupiti poklon drugarici. Ugrijati se tu. Dok drugarica kasni, ući u Nike shop u Knezu i čekirati jaknu, ostaviti je za sjutra. Usput se i ugrijati. Naći se sa drugaricom, zajedno se klizati do avangardije. Ugrijati se unutra. Otići u najbližu pristojnu kafanu - Okno. Dalje sve ono standard.

Prije četrdeset pet minuta krenuti kući. Zaustavljanje taksija. Neće da vozi u moju ulicu, nizbrdo je i led. Drugi, neće. Treći, neće. Četvrti! Neće. Počinje ledena kiša, jako je hladno. Krenuti od Narodnog pješke. Mnogo je hladno. Poklizati se, uhvatiti za auto. Pali se alarm. Gubiti se malo. Pa još. Pitati curu dok njen pas piški za moju ulicu. Ona nije iz Beograda. Lažeš, kozo. Ići dalje, dalje, još hladnije, ne osjećam prste, nijedne. Pitati tipa koji isto vodi kuče. Kaže, na dobrom sam putu...Ići, ići, moliti se malo da ne umrem od hladnoće na ulici.

Zaključak: Vani su samo odani prijatelji i ljudi sa psima. Taksisti su kukavice.

Minusni postao plusni

Juče sam izašla iz kuće neđe oko četiri, konačno. I jesam vitlala po radnjama! Inače nikada ne isprobavam stvari kad kupujem na rasprodajama, nemam živaca za to. Rezultat je da mi jedna stvar ne valja, to je neka sramotno mala veličina M, đubrad jedna.

Čiko što prodaje filmove u Knezu me je obradovao. Kupim ja pet, kad vidim još jedan što mi se sviđa i on nije htio da ga naplati. Veri najs.

I opet sam bila u Delti. Jes to za njega sve tačno, ali, jebem li ga, tamo mi je kul i za jelo i piće i radnje.

Hladno je. Evo mene, u sred grada sjedim u toplom i ne mrda mi se. Baš niđe. Opraću malo sudova kasnije. Slušam omiljenu muziku, pripremam se na gledanje ovih silnih filmova.

Moja rutina je da se još onako neprobuđena nakačim i provjerim sve moje net kuće. I veli mejl poslat jutros da je najteži ispit desetog januara. I ja se sve onako bečim, reko', ne vidim dobro.

I onda hladan znoj. Đe sam a đe je škola, šta sve treba da spremim i milion drugih crnih misli. Šaljem sms-ove kolegama, kad ono, taman tada asistentkinja javila da se odlaže za dvadeseti ili dvadeset peti. Tako je bilo i planirano, zato sam bila prestravljena...A što nas zajebavaju. Nije fer. I tako sam se vratila u život i danas ću da uživam u njemu ovako. Zdravi bili.

Nešto kao post

Još se razbuđujem, ali budala u meni kuka što neću moći da ovjerim sve radnje, hahah. Užas, jel da...Kapiram da je to neka vrsta terapije kad dođem sa sela. Ne znam kako bih drugačije objasnila...

Inače je lijep, šetalo se po Kalemegdanu, fotkalo i tako. Zanimljiv prvi januar. Opio me snijeg, spavala sam noćas bas fino.