MOJmentalni_kung_fu: 1.2009.

sub - 31.01.2009

Muka uzvraća udarac

Pošto me želudac razbija, ne znam što bih više radila od sebe i sa sobom, pa hajde da pišem. Odmah da se zna, nije želudac kriv, ja sam u pitanju. Dala sam mu smokija u dva sata. Smoki ne prija mom želucu nikad, a kamoli u dva ujutro. Prije smokija, želudac je dobio burek sa mesom, u deset noćas.
Pms je kriv, znači, opet sam ja kriva.
Inače...
Na odmoru sam. Traje od srijede, završava se u nedjelju. Moj zimski odmor, moj odmak od turobne školske stvarnosti, moje odavanje porocima raznih vrsta...Dosta.
Dakle, blejanje u krevetu do dva, gledanje filmova (Večeras završih “Sjaj u travi”, pa onda jedan noviji sa Radetom Šerbedžijom ”Fugitive pieces”), kafe, druženja, sve tako nešto.
I danas – rasprodaje.
Potrošila sam dan a najjvažnije kupila nijesam.
Potrošiću još.
Horoskop mi kaže da ću sad da se sjebem sa parama, pa ću onda da patim.
Pametan. Idem tim putem, za sada prija...
Kupuje mi se neka knjiga. Te koje bih ne nađoh u Mamutu. Imaju one koje i ja imam....Uf.
Sjutra me očekuje razgovor sa vlasnicima stanova od kojih će neki biti potencijalno mi novo stanište. A u pms - u sam. A treba da ušećerim, obučem rozo i kažem kako sam dobra i fina i ne jebem se i niko mi ne dolazi i ne drogiram se i moji su puni para i sve će biti bajno i sjajno...Neđe lažem manje, neđe više ali...Smor. Ufff.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 31. januar 2009 4:10:37 | 2 komentara

Za sada...

Budim se.
Sms.
Javlja mi da sam dobila D iz najglupljeg ispita na godini. Od devet ispita, osam desetki i ta D.
Ajde. Nije mi svejedno. Moglo je i c ili ti osam. Lagano moglo. Da ne pominjem šta je i kako je bilo...Dobro.
Ustajem izlazimo vani, na stepeništu me susreće komšinica.
Ej, znaš, čula sma se sa ovim čovjek za stan (Stan u koji treba da se preselim jer dobijam šut kartu iz ovog u aprilu- prodat je). E pa sad neće da ga izdaje ispod 250e.
Prošle godine u ovo doba stan je bio 150 e. Na Cetinju je lakše naći lovu na ulici nego pristojan stan. I eto šta se zbiva...
Idemo na kafu, vratimo se.
Pada veliko ogledalo i slomi se. Zorica ga nije dotakla.
Idem na drugu kafu.
Sve je to show...

Zapamtiti

Moram se zapisati dok još traje ovaj dan. Za godinu ili više, sjetiću ga se, upravo po blogu. Tako i sada radim, pogledam što je bilo prošle godine u ovo doba. Ili pretprošle. Pa, ako mi je trenutno teško ili prazno ili dosadno, šta go da mi je, pogledam koliko se toga promijenilo i zaključim da je vrijeme donijelo samo bolje i uvijek bolje. Napredujem, učim, taložim.
Tako valjda treba.
Crveni lak na noktima i crveni rajf na kosi i malecna crvena srcad minđuše.
Danas sam, valjda, veliki pobjednik. Sebi.

Taj momenat i taj kung fu

Dani su nevjerovatno brzo prolazili.
Radila sam noću, zaspivala u zoru, budila se po mraku i tako. Zanimljivo mi je da razmišljam o tome koliko sma stvari uradila. Sada mi se čini da ne bih mogla ponovo. Uvijek mi se tako čini. Zato me fascinira količina energije koja se skriva u svakom od nas. Kad treba, eto nje nekako. Kako, ne znam, pojma nemam. Ja sam mislila da je nemam toliko.
Pa i lutanja neka, u sred sve radne ludnice, dešavanja neka, premišljanja neka....Obično sve najedno bude.
Danas me je sve stiglo i kupila sam jagode. Poslije njih popodnevni san i evo me – opet kao da ništa nije bilo. A mnogo toga je bilo.
Čudna životinja glupi čovjek. Bila i ostala.
I taj životni zajeb, osmjehujem se...Ma, ništa bez njega. Mora nešto, mora taj glupi kamenčić u cipeli. Stvarno...
Ja sam ja i trenutno sam mirna. Kad bi se taj trenutak malo produžio.

Konst

Brojke i slova...

Juče sam odlučila da je vrijeme da izađem iz kuće. Bio je to treći dan. Do marketa, da se provedem.
Otključala sam vrata i sačekali su me računi.
Struja je sedamdeset eura. To sam prvo vidjela, ostale samo unijela unutra i ostavila na sto. Nijesam još dirala. Moraću sjutra, ili će mi isključiti telefone.
Vidim da su svi zgroženi računima za struju. Mojima kući je račun sto devedeset eura, jedna javlja da je kod njih dvjesta trideset e, itd.
Štedim struju ali šporet na drva nemam. Sa plinom ne umijem, izgorela bih, definitivno. Ne mogu ni da se smrzavam!!! Znači, ovo je radijator, za vrijeme kad sam u kući. Ovo je već pominjana mašina za veš. Svijetla, šporet, uređaji kao što su tv, muzička linija, okle znam – ali koliko ja to koristim...Tri prostorije, ako u prostoriju računamo i kupatilo! Sedamdeset eura!
Eto, platiću ja, i onako ne kupujem mnogo krpa od kad idem u školu, navikla sam. I onako srećom kupih prošle godine glavne zimske krpe, pa ne treba. Samo osjećam da ja sama, uz pomoć roditelja i moje nesretne honorare, imam više nego možda neka familija a opet je to jako malo, kad pomislim kako se živi vani, tamo neđe đe nije gore nego kod nas, jer se sa tim ne želim upoređivati. Ako se jednako radi.
Ali, kako će drugi?
Pa mi kažu, udaj se, rodi, vrijeme ti je, za sve se čovjek snađe...
Kako da ne.

Eto, trudim se da radim, prihvatam razne stvari, bez obzria koliko imala posla u samoj školi. Rada se ne bojim ali opet, to jesve tako jadno!!! Sjutra treba da budem sretna ako mi plata bude petsto eura? Hiljadu? Mi smo zaista nesretnici jedni.
A da se ode, pa se pičiš sa papirima, imigracionim,,,A opet sam za otići , nekad. Ne bilo kako. Ali otići. Nema sreće ođe. Ima samo polusreće. Tako govorim dok sam solo, bez djece i decenijskih kredita, još mi se može.
Otići, probati, dati sve od sebe? Da. Kad tad.

Strahovi i borbe

Skidam neki program sa neta. I, piše , još dva minuta i gotovo. Ta dva minuta evo traju pola sata minimun. Čudna mi čuda.
Uglavnom, ovo nije pametan tekst, mislim, gori je nego inače. Tako će biti. To je kao upozorenje.
Oduvijek sam sve malo bolje stvari prala ručno. Kao prvo, volim vodu, pranje veša i sudova me opušta. Neka, ne krstite se tamo. Drugo, nekadašnja mašina u rodnoj kući nije znala da pere osjetljive stvari. Znala je da ih urniše. Nijesam baš bila raspoložena da bacim najbolje ruho.
Poslije je došla nova mašina no su moje navike i strahovi ostali.
Evo, ljeta gospodnjeg ovog posljednjeg kupih svoju mašinu. Strahovi i dalje tu.
Vremena sve manje, kičma sve gore. Stvari fine za ručno pranje umiru na dnu korpe. Ja uredno nosim druge stvari, ima se, može se. Ponešto operem, od takvih koje baš volim, ponešto kupim...

Došla Sanja, pa se čudi- kako to uvijek perem veš i uvijek nešto u korpi. Reko' – čeka to da ozdravim, da nađem vremena...
Hm, da, to sada zvuči kao da neko u Podgorici čeka da se naprave bazeni pada tek tada ode na plivanje...
Otprilike.
Uzela Sanja moju enciklopediju pa je proučava. To je sveta knjiga koja je stalno na veš mašini jer ja ne pamtim nikad kako šta ide, čak i za ove osnovne programe. I nađe ona ta osjetljiva pranja i čuda i ubaci moj drage krpe. I marame za plažu, koje tu odmaraju od avgusta. Da...
Ne mogu vam objasniti u kakvoj sam frci bila...Ako to rikne, ode sve u smeće. Šta ću...?
Izgleda da ti lovci na boje stvarno rade posao kako treba. to bijaše juče.

Ostadoh bez straha, jer sam upravo sama samcijata uz pomoć enciklopedije i Sanje na telefonu oprala još osjetljivije krpe!!!!
Samo jednom sam išla u kupatilo da je poslušam. Mnogo sam na sebe ponosna.

I da, kičma, ono žensko stanje, virus u najavi, hladnoća vani. Miksujem medicine razne.
Treba da pišem, sjutra je rok za slanje radova. Niđe ništa. Rokovi su tu da se probiju, zar ne?

Poslije

Energetski nivo ispod normale. Danas sam krepana. Gledala “Apokalipsa sada” ali mi titl kasni a ne mogu baš dobro da ih pokapiram a sve bih da uhvatim, pa vala baš bezveze...

Srećan Božić!

Hm. Odakle početi?
Zašto me uvijek u autobusu smatraju ljepoticom, čak i poslije deset sati vožnje, kada to zaista teško da jesam.
Dakle, vratih se. Svuda je bio snijeg, u obje ove velike države. Mogli smo da skliznemo sa puta ali nijesmo. Nije mi se dalo :). Bilo je toplo i udobno koliko je moguće. Jedan tip je izuo cipele ali ga je cura ispred mene opomenula. To sam saznala kasniej. Od sluški na ušima nijesam skapirala odakle dolazi nesnosni smrad, niti kako je poslije nekoliko minuta iščezao.
Odgledala sam ”Hrabro srce” na lap topu u toku putovanja, poslije toga slušla muziku, mrvu spavala i eto me u pola pet ujutro na cetinjskoj autobuskoj stanici.
Snijeg nenormalni! Niđe nikoga! Ledeno!
Zovem taksi službu – zvoni, zvoni – ladno probudim čovjeka! Niej u pitanju jedno vozilo, nego baš ono, isprave taksiji. Dođe on za mene, jedva odsnijega prođe do mog ulaza. A ja sa sve koferom ogromnim se provučem ispod badnjaka sa jabukom, uredno postavljenog pored lutrijine radnje. Znači li to nešto? Morala sam, samo taj dio pločnika je bio očišćen.
I spavala do jedan. Juče, na badnji dan. A ispod prozora mog tutnji, pjeva se, petardira se. To vam je ono, badnji dan na Cetinju, jedini preostali poligon da se vidi đe je ko, kome će se carstvu privoljeti, je l' te. Kod ovoga ili onoga, pa svi skupa u raj, pakao , ili najposlije, u kafanu... Uglavnom je bilo naroda, i to sređenog kao za ne znam đe. Vidjeh i neke ljude iz mog grada. Ja u pidžami imantilu na prozoru, a ovi uparađeni. Opasna bijaše juče cetinjska štrafta sa sve snijegom.
Javi drugarka da dolazi sa drugarima uveče, da se malo popije, ovo, ono.
”Ada, badnji je dan, jadna!”
Dobro.
Ne vjerujem, ne postim, napravih malo kokoške i povrća, da me drži poslije kad krene alkoholisanje.
Našli smo se oko osam, proveli se, u pola jedan gotovo, oni put Podgorice, ja domu mom.
I cvrc.
Zaključana vrata od ulaza. Ja nemam ključ, niko mi ga nikad nije ni dao. Niti su zaključavali, da ja znam.
Hm, otrijeznih se u momentu. Napolju nekoliko stepeni ispod nule, drugarica otišla za Beograd. Drugari iz doma otišli kući isto. Interfon ne postoji, to su obična drvena vrata. Pored mog, imaju još tri stana. Dva tipa podstanara, sigurno nijesu tu tokom praznika. Baba spava. A bračni par...Oni su u potkrovlju, pored mene...
I lupala sam i smijali su mi se iz kafića prekoputa ulaza. Zagledali su me i prolaznici.
Pola sata tako. Postaje mi hladno. Razmišljam da pitam policajce da razvale vrata malo samo, i onako patroliraju i centar pun njihovih automobila...Ali, đe...Ipak, ne.
Priupitah za prenoćište neke od kojih nijesam mislila da ću skoro tražiti uslugu, akamoli da ću morati da prespavam. Jbg, distanciranej se to zove.
Jesam li imala izbora? Kako ono – bijela smrt? Teško...
Vazda im hvala. Samo su mogli malo ranije doma a ne – aj vrati se u kafanu, pa ćemo zajedno.
Vratih se ja, sa sve keljom i paprike dvije i hljebom i jogurtom. Pa nanovo provod, do četiri jutros, tada se tek krenulo. Sada luđi i razuzdaniji.
Pa spavanje. Bilo mi je hladno.
Pa osam sati, čekanje da se domaćini probude. Pa taksi. Evo me doma.
Kućice moja mila, moja slobodice, sunce moje.

Opet san i kofer

Snovi su mi ludački u posljednje vrijeme. Kad ih ispričam drugarici ona umire od smijeha. Obično mi kaže - film, jebote.

Tako se osjećam kada sanjam da sam glumica. U mom snu ja sam najgora glumica u istoriji kinematografije. Uhhhh. Tako bijaše noćas.

Loveless. too

Sve bih sada napisala ,zašto i kako, taj tekst bi imao komentara i savjeta i tješenja i okle znam.

Ali jebeni blog čitaju braća, sestre. Razni i razne i ko zna ko sve iz malene mi postojbine. I šire i dalje. To mi postaje odvratno. Ne znam šta da radim. Da li da opet pišem jebene sterilne tekstove kao u posljednje vrijeme ili da otvorim novi blog. Ili da budem opet brutalna, sada i gora jer sam starija i kao pametnija- kurac jesam, pa da me se svi odreknu preko novina ili da me samo čudno gledaju kad me vide...

A ovaj tako volim. Zove se kao ja, ima moje boje, moju omiljenu fotku i citat...