MOJmentalni_kung_fu: 10.2007.

uto - 30.10.2007

Idi, deseti, idi više

Primijetila sam nešto. Kad god sam katastrofalno umorna, organizam juri nešto slatko. Mislim, ne bilo šta. Recimo, sad bih profiterole. U nedostatku istih, možda palačinke fine sa čokoladom i raznim ludostima nekim. Ili čokoladni kolač. Fazon je u tome da ja ne mogu cijelo pojesti od bilo čega navedenog. Dio samo, ali mi tako treba. Umor i slatkiši, drugara dva.

Ali, nema delicija, na selu ne.

Glavobolja me ne pušta, pijem brufene. Možda do vremena, možda do obaveza. I teško mi ustati ujutro, to je nevjerovatno. Navijem sat na sedam, ne bih li pisala, i onda snuziram alarm do devet. Pa pišem u poslednji minut i kasnim.

Ne znam đe je prava odgovornost. Zagubila sam je. Ili sam se možda unormallila. Možda je ovako bolje. Još da preživim sjutra. Pa, mrva odmora.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 30. oktobar 2007 19:10:00 | 6 komentara

Vode...

Gde se Dunav sastao sa Savom
Moja duša preko reke pređe
Razum mi se rastao sa glavom
Pomračina spustila na veđe

Moćna vodo, najslađa slobodo
Pomeri me iz ovoga stanja
Moja draga dok kraj tebe hoda
Grudi nosi k'o odlikovanja

Zaklele se, samo srcu služe
Mirišljave latice od ruže
I kad ljube a i kada neće
Usne vrele kao plamen sveće

Opekle me, bolelo me nije
I ne bi me ohladila Sava
To priznajem ali ona krije
Kako noću s anđelima spava

I dok spava, najteža joj kazna
Mene sanja svake druge noći
Ona sanja milovanja razna
I pita se da li ću joj doći

Ej...

Ej. Da, ta »moja« riječ. Omiljena kada šaljem sms, baš volim sa njom da počnem. Uspostavlja bliskost. Makar mi se čini. Nego, uspjela sam sinoć da odem do mora. Kotorskog, kakvog – takvog, ali daj šta daš kad dođu šugavi dani. A baš su takvi. Jesen pleše trgovima i pjeva sebi, briga je za ostale. Magla. Kiša. Kažem, sinoć sam izašla sa faksa u 18:30 i pojurila kući, presvukla se i uhvatila bus. Umor sam ostavila kući, zaključala ga i priprijetila mu.

Na moru je bilo lijepo. Odmah sam prošetala starim gradom. Nije bilo kiše, sinoć. U omiljenoj kafe – poslastičarnici uživala sam u torti sa keksom i ananasom. Zaista volim ananas. Mala nagrada poslije naporne nedelje. Volim i stari grad, i nemirno more i vlažne pločnike. Tamo.

Jutros, oluja. Pa šta? Kada je pala odluka da se ide vani, smanjila se. Pomislila sam da uticaj Saturna možda opada. Ponadala se. Kasnije je i padala, ali nije bitno, već sam bila vani. Uske uličice i voda. I mačke, mnogo mačaka, raznih. Komunalci. Okasnjeli turisti, babe i đedovi u šorcevima i čarapicama. Časna riječ. Njima nikada nije hladno, tim turistima. Palačinke slane na početku sa Vukom. I opet kolači, kasnije. Žuti kišobran kao velika nagrada. I natrag. Na Brajićima nevjerovatna magla. Prije nje, stapanje mora i neba. Sve sivo. Tako moćan osjećaj posmatranja svega, dok sam se vozila u praznom autobusu. Šta ako izleti auto, šta ako nas magla na pogrešno mjesto navede, šta ako...Mir, misli, bez nespokoja. Sve je u redu. Neću ti još doći. Ti znaš, toliko je pitanja, voljela bih da znam ko je u pravu, dal i je bilo baš tako...Ej, Silvija. Ej.

Alisa, zbunjenka

Neđe na početku mog života na ovom prostoru, haha, evo me kao dinosaurus lupetam...Dakle, odrednica je bilo , «prođeš pored Lovćenske vile pa ideš pravo...« I okrećem se ja, gledam đe je ta vila, ta zgrada, to čudo arhitekture koje mi pominju. Dok, poslije nekoliko dana, koleginicu ne priupitah, » Ko je ova teta visoka što drži mač?« A ona će: »To ti je Lovćenska vila...«

Maja u kupovini, Maja u kuhinji, Maja majstor, Maja misli...

Kapiram kako slabo sebe čašćavam. Uđem u radnju i ništa mi se ne jede, ništa mi se ne gricka, licka. Kupim hljeb i novine i finito.

Naćerala sam se danas na puding, od jagode, onaj u čašici, fini, gotovi. I na silu ga pojela. Jer, ne valja ovako. Pa malo nara – šipka. Opet, na silu. Vitamini su to. Mandarine se osušile. Pola frižidera sam bacila u smeće...

Misterija velika sa bojlerom u kupatilu. Uveče uključim, on se napuni. Ujutro dođem, on prazan...A šporet radi na gur ' gur, ringla bolje grije ako se uključe dvije, i onda treba na kafu da čekam 15 minuta. Sve su to prevaranti...

Bezimeni oktobarski

Onako skroz spremljena za izlazak vani, u nove školske pobjede, shvatim da imam još pet minuta vremena i...Uvalim se u krevet sa sve torbom i svim. Kako volim da spavam ujutro, posebno kad je hladno i mirno. Pustite me da radim cijele noći ali mi jutro ne dirajte.

U prilogu, razrovana ulica koju popravljaju od kad sam došla, dakle, skoro dva mjeseca. Kojom, inače, prolazim, kad se smanji gomila.

Smiješi se snijeg...

Najhladniji dan. Nije više ni jesen, nene, ovo nije to. Odlučila sam da cijelog dana ne izlazim iz pidžame i mantila. I da izduvava radijator i svira radio. Valjda uz sve te ugodnosti nešto konačno i uradim.

Da, spooky je kad dođeš i sačeka te hladan stan. Treba to ugrijati. Onda je, valjda sve lakše. Je li?

Ovo nije post, ovo je gastritis

Sajam počinje sjutra a ja moram danas da se vratim. Lijepa ironija. Vagati šta je bitnije - a dobro znam. I onda se borim sa sobom. Dobar i loš policajac u meni.

Treba mi milion ružičastih naočara da preguram buđenje i trenutke pred san. Pola miliona? Nije frka, pristajem. Dani kada cjenkanje nije dozvoljeno.

Kad onaj neko dreždi sa tobom u ružnoj Zari, dok je i tebi mučno i odvratno od tog svog svijeta...I u Mangu...I u...Izgleda, i to je ljubav. Da je nije, ne bi svita, mene, bilo.

Izvještaj, sebi

U, što je hladno, baš je hladno. Došlo je vrijeme da koristim grijalicu u kupatilu. Moje mjerilo jeseni i svega.

Želudac me rastura, plaćam neobavljeno, između ostalog. Daću mu šumeći ranitidin. Miran!

Pokušavam da se ne žestim zbog toga što konce mene lutke vuče neko drugi. Postaje to normalno.

Sa one strane

Ne mogu da se nahranim. Ogromna rupa neđe tamo, ko zna od kada stoji. Kao vulkansko grotlo, proradi i traži svoje. Sve teže je smirujem, kako godine idu. Sve više traži.

U suštini oduvijek mislim da je život besmisleno naše bavljenje, bez svrhe, glupiranje samo. Ne volim ga. Mogu da mu pristupim samo kao manjem ili većem zlu. Nikako drugačije.

Zarađivanje neke love i trošenje i tako u krug. Cipele za svaku sezonu, osmijeh za svaku priliku. Ma najobičnije sranje jedno koje se sastoji iz bezbroj ponavljanja.

...

Žao mi je nesretnog Tošeta...Zaludu dan žalosti, počasti i čuda razna.
Njega nema...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 16. oktobar 2007 23:14:00 | 7 komentara

Epilog?

Poslije paklenog, onaj drugi.
I dalje sam agnostik, ne zanima me.
Ali jes se neko smilovao na muke svekolike.
Ludo dobar dan. Sunce. Hvala.
Super kafana - Batlerova kuća.
Idem u krevet.
Prva noć adsl - u kod mene, i on sam kući.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 15. oktobar 2007 21:04:00 | 2 komentara

...

Važno

Za nesto manje od dva sata i trideset minuta, najgori dan dvije hiljade i sedme godine otići će u pakao.
Objavio mojmentalni_kung_fu u 14. oktobar 2007 21:26:00 | 8 komentara

Neželjeni zaborav gori je od željene smrti

I...

Taj odvratni osjećaj nepripadanja, da li ću ga se ikada riješiti? Taman pomislim, a on, cap, iz potaje...

Evo me, idem po totalnom mraku i velikom blatu do kuće. Ona ulica koja me spaja sa onim sto ođe zovu grad – razrovana je skroz. Mjesec dana je već tako, do kad će, ne znamo. I kiša pada. Sa plejera Scarlett Johansson najavljuje Bill Murray - a: Ladies and gentlemen, Mr. Bob Harris... More than this, there is notnihg...

Jutros teško buđenje poslije sinošnjeg piva. I keks sa varenikom. Ili varenika sa keksom? Nijesam imala hljeba, ono pola što kupim traje tačno tri dana, a ovo je četvrti. I škola do šest. I predstava. I gin tonic i kafe između. I sad jedem.

I kad se činiš lak plijen, nema nikoga da se uloviš. Sada je to dobro, vrlo dobro.

Oktobarski pravi

Trebala bih da promijenim naziv bloga u `Kiša i priključenija`. Ođe kiša pada kad god leptir iznad Atlantika prhne krilima. Ne obična, sitna, jaka od pet minuta. Nego jaka od najmanje pet dana. Pod skoro pravim uglom idu kapi. A grad kao kornjača utekne pod oklop, niđe nikoga. Ni glasa ni laveza. Baš mi sad nedostaje i neka beba da zakmeči. Izvinite, bebice, što se bunim kad me ono ujutro rano budite. Neću više. Aj, da vas čujem.

Ovako, samo Arsen, i on nešto lamentira, po običaju.I prsti po tastaturi lupaju, mozak lupeta. To je sada stanje normalno. I plakanje. Valjda zamjena za seks. Kad bih ja to, onda ovo drugo. Nekako da se ispraznim. I poslije, onako, lakne mi i sve super, sjajno. Najozbiljnije. Bolje od čokolade. Zdravije.

Sitnosti, bitnosti

Trebala bih nešto napisati. Zašto ovo da trpi? Umjesto muža i djece, je li. Neće moći. Neće ni oni, kad dođe vrijeme. Sve ću ja. Kad na vrbi rode ananasi.

Lijepo je vrijeme bilo i uživala sam na suncu, isključujući se iz besmislenih priča. Sunce je bitno

Kuče malo se zavuklo ispod stolice. Kuče veliko je htjelo da se igra sa njim.

Deficit

Papagaj me nije zaboravio. Da mi je neko rekao da će mi činjenica biti draga…Evo ga, na mom ramenu, vreba grožđe.

Nekako mi se blog pretvorio u lako štivo. Dobro, ako je i bio lako, onda u prelako štivo. Cmizdrić, pizdić.

Kad smo kod brzine, novčanik mi se itekako brzo prazni. Internet je veliki zajeb. Još nijesam nakačila adsl, čekam wimax ili kako li se već zove. A on ne dolazi. Dnevno ode po 5 e minimun na net, dial- up – ovski…Pa ću se, sva je prilika, ipak ropski vezati adsl-ovim konopom od 5 gb oko vrata. I plaćati i kad ga ne budem koristila…Dugoročno će mi se, valjda, isplatiti. Sad najebavam. A net mi vrlo treba.

Fragile

Sve mi nešto čudno i zanimljivo. Žene ođe, u mom komšiluku najbližem, stalno peru tepihe. Neka što ih peru, nego odakle ih toliko? Svakog dana, kada se vraćam iz škole, novi tepih na zajedničkoj terasi...Toliko su frustrirane, toliko im je dosadno, toliko se malo jebu...??? Ne znam šta je od toga u pitanju, nešto jes. Ma, tepisi. Invazija tepihovska. I mnogo beba i kučadi. To su one žene koje su domaćice. Koliko vidim, moja generacija, malo starije i mlađe. A kada ujutro projurim sa tamnim naočarima i mp3 plejerom, šta li misle...Luda neka.

Ne znam kad ću se pribrati. Pokušavam i da ne mislim o tome. Jedno znam – više nikad neće biti isto. Pa i ne može da bude, svaki novi dan donosi nesto novo, kaže svaki kliše. Ali, ne samo zbog toga. Ja ne želim da se vratim na staro. Nikada više. U to sam, ako išta, sigurna. Krenulo je razno, dobro – ali u isto vrijeme, više toga. Pa je stresno, kao i status quo, u svoje vrijeme. Biti i na strašnom mjestu postojati, odjednom.

Samo, godinama sam se budila u jedan, dva - sada u sedam, osam. Ujutro. I gunđam i nadrkana sam. I obaveze, razne. Autoriteti – strijelja ih duša moja. Da su makar neki, no... Pobunjenička oduvijek i zauvijek.

Bilješka nehajnog karaktera

Gledala sam `Pijanu noć 1918`. Kao prava rasna ljepotica, ona za koju bi ste voljeli da je malo mršavija ili malo ćutljivija. Nije se štedjelo. Bolji drugi od prvog dijela.

Kad putuje R. A. S. M. C, on gleda samo ispred sebe, ne želi da privlaci pažnju. Poslednji ulazi u avion. Ide u rep, tačno mu je neugodno što ga stjuardesa poziva naprijed, tamo đe su privilegovani. Onda ode i zahvali se kapetanu. Bi ona dva metra neđe da se sakriju. Takvi su neki carevi. Care.

Ne stižem da pišem. Konstantno sam umorna. Pregrijava mi se glava, too much.