MOJmentalni_kung_fu: 11.2007.

čet - 29.11.2007

Poslednji, najava prvog

Relaksirala sam se gledanjem Sex & City, čini mi se, osam epizoda poslednje sezone. Valjda i druge dođu na red. Nijesam ih gledala kad su prikazivane na teveu, a da mi je neko rekao da će me to relaksirati pored svih ozbiljnosti kojima se sada kljukam...Stvarno mi je prijalo. Inače, vezano za sve to, zanimljiv je sada već taj drugačiji pogled. Počelo je i nema nazad. Drugačije gledanje.

Sjutra ću, ako sve bude kako treba, spavati u novom stanu. Bilja i Zorica su došle i popakovale većinu. Kad sam ja juče i danas po cijeli dan u školi...Baš se nagomilalo. Kapiram da mi nema prelijetanja niđe odavde uskoro...Samo se zahuktava, zakuvava. Moraću neki doping da nabavim.

Dakle, pola stvari je tamo. Stvarno imam mnogo krpa i nikako da prestanem sa kupovinom. I danas sam, mimo premora i selidbe. To je neko prokletstvo.

Nadam se da će mi novo mjesto, pored živog komšiluka, donijeti štošta drugo. Bolje.

Jer su ovi dani nešto glupi. Valjda faza.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 29. novembar 2007 1:01:00 | 7 komentara

Meni jasni

Čime ja iritiram kretene, da baš na mene od toliko ljudi, obrate pažnju, da mi sole pamet, da me preobraćuju?

Tako ostaje i dalje. Nema frke, opet ću reći – dobro, jes...I nastaviti po svome.

Kalkulator

Usla sam nesto tuznijakava u ovu moju novu godinu. Iako, onako prozaicno receno, recimo da mi je mnogo, mnogo bolje nego prosle godine. U svakom smislu, na svakom polju. Ko zna koji mi je.
Uz onu Arsenovu `Sanjam te`... Vrtjela sam je i vrtjela, budna i mamurna...A prosle godine, sjecam se, u ponoc sam slusala Tedija...

Dakle, ofshli imam dvadeset devet sada. Volim devetku, vidjecemo kako ce se pokazati. Osmica je bila vrlo kul.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 26. novembar 2007 11:14:00 | 12 komentara

...

Preumorna. Ovi su jos u hotelu, ja i sestra smo zbrisale malo ranije. Nijesam pijana ali jesam pila.
Kako sam ocekivala, nije lose ispalo.
Samo mi je glas malo riknuo. I spava mi se, probudjena jutros u sest, uzas...
Zanimljivo je gledati pleme kad slavi, obicno sam navikla samo da su neka sranja...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 25. novembar 2007 18:54:00 | 9 komentara

Gluposti

Plemensko okupljanja ovako obimnog nije bilo, boze me `prosti, od kad je umro pradjed Vukosav 1986 godine...
Najozbiljnije.
Doci ce rodjaci koje nijesam vidjela od tada.
Umorna sam. Vijala sam po Podgorici ne bi li Vuk nasao sako. Ima funkciju - predaje mladu i drzi nekakav govor. `Ruza iz buketa, tralala`... Pa da ga upristojimo. Bila kod frizera. I spavala sinoc cetiri sata. I dva red bula danas.
Nasla sebi drugu haljinu, ljepsu. Mogu reci da mi je haljina jeftinija od pudera.
Ako se ko zbuni, ne udajem se ja, no sestra od strica.
Ma gluposti.
Dakle, u nedelju cu pijana od svadbe docekati 29-tu...Zanimljivo...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 23. novembar 2007 23:23:00 | 4 komentara

...

Zasto jedem kao krme odje sada, da l` je zbog toploga doma ili pms-a,
il` je nesto gore od oboje...
Nit` je kuca, nit je ludo stanje,
vec me jebe svadba u zdrav mozak...
Svadba stize u nedelju finu, svadba stize,
s` kilo narodnjaka...
Ocu li se jadna spasit` muke, ili ce me folka rijeka utopiti...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 22. novembar 2007 23:16:00 | 12 komentara

...

Ona, ja i...

Ponadala sam se da sam pronašla formulu. Ali ne, to je bila adaptacija, sada znam.

Samo, novo je to što se budim zorom ranom – osam sati to za mene zaista jeste...

Ja se budim tada a ona budna do četiri, recimo. Ne da mi. Pa razmišljamo zajedno. Kako riješiti ovo, kako ono, šta ako...

Bože, tada mi na pamet padaju najgenijalnije ideje. Ali ne smijem da se ustanem i uključim računar. Ono osam zvoni, zvoni...

Idem doma danas. Zeznula sam ovu što je pominjem, probudih se prije sat vremena. Pijem jutarnju kafu. Pjeva mi Tedi. Vani sunce. Tako sada. Bezobraznice jedna, nije uvijek po tvom. Kokoško.

I još. Nekako se ovaj blog pretvorio u moj online dnevnik. Mislim, bez odgledanih filmova, društvenih fenomena, dogodovština tamo i ođe, itd. Desilo se. Valjda to ide neđe drugo. Ne stižem. Rascjepkana sam kao neka glupa slagalica. Fali mi riječi, rabim ih žestoko. Eto tako.

Novembarski soundtrack

Kad porastem biću vrijedna. Nema kašnjenja. Nerviranja. Bez previše razmišljanja. Odrasli sve znaju, ne bave se oni tim. Neću nositi kišobran ako ne pljušti, to što poslije počne oluja, neće mene zanimati. Velika sam, šta će mi biti. Ako neko nešto izgovori, neću tražiti skriveno značenje. Njega nekad, prosto, nema, kažu. Stan će mi biti u savršenom redu. čisto, održavano. Knjige i diskovi složeni po abecedi. Sa brojevima. Kuvaću, ništa junk i to. Kad porastem.

Inače, užasna sam. Sad. Uskoro dvadeset devet. I bojim se, nešto se bojim, zajebala sam se oko ovog odrastanja.

znak

U glavi cijelo vrijeme taj termin večernji. I milion misli, fleš bekova. Godine koje su pojeli skakavci, možda njegovom krivicom, možda sudbina, ne znam. Ali to su godine mog života. Bitne, rane. Kad sam bila sama, sama, sama. Mala. Odvojena, obilježena.

Nijesam znala ta to. Dakle, i da želim, ne mogu pogledati. Eto, htjela sam. Dokrajčiti se.

Krasno, krasno, krasnooo - tako ide neka Arsenova

Imam

Sunce me je dočekalo jutros. I prevarilo, sram ga bilo. Vratila sam se sa kišom, bez kišobrana. Au, kako sam pokisla.

Porasti, porasti - kaže mi ona. Eto, padala je kiša po plavoj glavi. Valjda sam malo porasla.

Već par sati sjedim za kompom i prikupljam neke podatke. Glava mi je veličine nečeg ogromnog. I boli. Napunjen je folder, malo posla obavljeno.

Udaraju kapi po krovu, mir mi godi. A voljela bih po tom prvom Bgd snijegu utisnuti sa nekim zajedno stope...

Našla sam, sretnim slučajem, jednu Tedijevu koju jurim dugo, dugo. To je ispunilo ovaj petak.

Veliko ništa

Otvorena su dva prazna lista word sveske. I tako par sati. Nije dan za rad. Neka što ova zajebava, ali me danas zaista bole koljena.

Bila sam sa Markom na pivu. Radi neku tezgu, kapelicu Njegoševu u gipsu, što li. Sto pedeset eura, jbg, nije za baciti.

Kap meda

Umorna sam kao da sam kopala. Tako bi nekad rekla moja majka. Eh, kamo sreće da sam ovjerila neku njivu. To bi makar bio pravi, čisti, zdravi umor. Želja će mi biti. I meni i mnogima.

Danas se crkava buljeći u kompjuter, iščitavajući sve i svašta ili prosto razmišljajući kako da se otplati kredit, đe da se nađe novi žirant, itd...Lupam, kao i uvijek. Ali tako je nekako.

Struja je došla, promrzla sam skroz, padao je ludački grad, hladno je, propuštile su nove najki čizme, nesretnice, tek se sreću sa Cetinjem. Moraću da ih impregniram nekim sprejom. Tako se kaže, tako su me naučili.

Slučaj. Tako se zove nalaženje nove gajbe koja je šećer, med, divna. Ah. Pa đe ste bili u septembru, ljudi...Nijesu znali hoće li izdavati. Eh.

Za iste novce mnogo bliže, nema blata, ima ormar, radi sve! Biće u sledećoj epizodi opet kukanja, dolazi svašta, treba se i seliti. Ali dozvoljavam sebi malo mira večeras dok lupa kiša i grmi i nestaje net svako malo.

Uf...

Spavala sam četiri sata juče i bila u školi od devet do pet. I došla krepana. Onda je nestala struja koje još nema. Sinoć sam je čekala, baterija od mobilnog prazna, ja probuđena oko 21:00. Ništa od pisanja, hladno jebeno, itd. Malo čitanaj u krevetu uz svijeće. I psovanje. Pa moljenje nekome ko to odozgo reguliše...Nije upalilo.
Jutros buđenje, snijeg, hladnooo. Saznajem da su radnici koji kopaju ulicu prekinuli neki kabal. Neće je biti do noćas.
Blejim po gradu, ako se ovo može tako zvati.
Kiša, poplava, ledeno.
Od stana još ništa, svi govore . teško ćeš to naći...Oglasila sam i na radio...
Uf...

Objavio mojmentalni_kung_fu u 14. novembar 2007 15:07:00 | 3 komentara

...zaborava nema...

Jedno od traumatičnijih iskustava u mom životu bio je prvi dan u školi, osnovnoj. I inače polazak u prvi razred. Učitelj se zvao Vukosav, imao je, tada mi se činilo, sto godina. Oni tipovi koji su vrlo ljubazni sa djecom pred roditeljim i sa roditeljima, uvijek. A kad se zatvore vrata...I tako mala ja, sa bajkovitim prikazom lijepe i mlade učiteljice i sva ustrptala od novih drugarica i drugova koje ću upoznati i tralala – očekujući da će sve biti upravo onako kako mi je majka predstavila, doživjeh šok. Kao prvo, jedina sam bila u školskoj kecelji, sa sve isheklanom nekom bijelom kragnom. Sa ovim ogromnim očima, nježna, radoznala, ma sad se vidim.

A tamo...Sjećam se, neki Radovan je čim smo stupili u učionicu i sjeli, počeo da kuka i da traži majku. Nutješno je plakao. Naš vrli uča izvede Radovana nesretnog pred tablu, skide kaiš i sve po njemu. Da ga nauči da ne traži majku. I stvarno je više nije tražio. I dan danas se pitam kako to da se dotična gospođa nikome nije žalila. Sumnjam da se Radovan nije pohvalio dobrodošlicom dragog nam učitelja...Još jedna caka, Radovanova mama je bila čistačica u bioskopu, nevidljiva ženica. Đe da nešto prigovori tom čudu od učitelja...

Vidim to kao da se dešava sada. Prve slike u bitnim životnim momentima nikad se ne izbrišu. Molila sam da me prebace u drugo odjeljenje ali zaludu. Dobri Vukosav sprovodio je svoju strahovladu naredne četiri godine. A ja sam zamrzjela sve autoritete. Nije mene toliko mlatio, ponekad po rukama, nije smio, moji nijesu bili čistačice...Ali, strah je udarao jače. Strah boli više.

Nije to sve. Pored mene je, u trećoj klupi do prozora, nemama pojma kako, sjeo Ivica. Vidim ga – crnomanjast, sa đavolima u očima. Zvali smo ga srbijanac. Tata mu je radio u prodavnici Velika Plana, to su one radnje sa suhomesnatim proizvodima, pa je fabrika ili ko, nemam pojma, slala svoje radnike u druge gradove. Uglavnom, prvi put sam vidjela nekog ko nije pričao »beogradski«. Svi moji rodjaci bili su iz Beograda, nijesam nikog znala sa onim, malo ipak drugačijim akcentom. Bio mi je tako smiješan i neobičan, suprotnost meni mirnoj. I šta se dešava... Grli mene Ivica, na odmoru drži za ruku. Bježim i plačem, ne znam šta me snašlo. Sledećeg dana dovodi me majka u školu a on joj prilazi i kaže: Ona je moja devojka! Pa me poljubi u obraz pred njom i svim đacima!!! Sad se slatko smijem, sad mi je simpatično, a tada, eh, kako me zemlja nije progutala. Svi se smiju, a on presretan. Udarih u plač i premolih majku da traži učitelju da me premjesti u drugu klupu. I to me nekako spasi...

Na sve me ovo podsjeti, najprije na Ivicu i njegovog tatu iz Velike Plane, gotovo jelo Karneksovo. Probala. Nije opasno po život, ali ako imate bolje, nemojte.

Hranjenje

Kako volim tu riječ kad se ubaci ovaj kontekst. Naravno da jesam. Bila sam vrijedna i pametna u subotu, pa sam se nagradila. I opet bus i sad u privremenom staništu. Otrilike je jedan stepen iznad nule. Možda i čitava nula. To znači da kod mene zimomorke radijator non stop izduvava. To mu je posao. A ja imam ujutro da izbacim tone smeća, nagomilalo se.

Padaju kapci

Ostavila sam sve to što treba za ujutro, naravno, propustila jedno predavanje i bukvalno u minut pred polazak u školu završila zadato. Bolesnik. Imala sam fino nedelju dana i šta, ja sam blesavila okolo, nervirajući se s vremena na vrijeme. Ništa bez cajtnota.

Kiša je bila toliko jaka da nije bilo šanse da mrdne iđe. Pa sam zvala divljeg taksistu, jer vožnja sa njim košta euro. Kod ovih drugih kao registrovanih deratora je dva eura. Relacija je zanemarljiva. Ali tako je to kad nema prave taksi službe… I nije došao tip taksista nego njegova žena. Porodična divlja firma. Niđe osim ođe. I sami izlazak iz automobila do akademije koštao me totalne pokisnutosti. Jbg. Tako je to ođe.

Saznala sam da sjutra ipak neće biti predavanja i pravac iz škole na autobusku. Stigao bus poslije pet minuta, nijesam se bunila zbog pljuska i grmljavine. I neđe poslije Podgorice, zastoj, četrdeset minuta. Saobraćajka. Sada već, preumorna, gladna, pokisla – krepana…

Gle...

Kako je tek ođe hladno...Ali , ja sva sretna što nema kiše...Dah se ledi ali ne kaplje, pusti, dobro je...

Ulazim sva sretna i razdragana u moj hladni dvorac, kapirajući da se omča steže i da sad zaista moram pisati domaće zadatke, kad ono...

Navrati moj gazda. Tj od stana. Vidio svijetlo pa doletio, soko sivi. Evo ti kirija, velim ja, ko ti je kriv što se nijesi javio na telefon prije no sam otišla...

Cekajuci

Kad mislim o danas, mislim na hladnocu. Izlezavanje u krevetu, uz grizu savjesti kao treceg.

Lisce pod nogama susti. Lijepe nijanse braon zutog. Moja boja ove jeseni – bas ta neka nijansa zute.

Moranje, pomoranje

Bas su ruzna neka stanja. Ali, poslije kazem sebi da je to bilo i da je proslo. Privremeno.

Vrijeme nije za neku veliku radost, niti obavezice koje se gomilaju. A sta ja radim? Pa kukam, naravno.

Kazu mi da je to dio stvaralackog procesa, kod nekih. Da isto tako neki drugi nijesu voljeli da pisu a stvorili su genijalna djela. Jebes ti genijalna, samo da ja sebe ne rastvorim ovako blesava.

Bojala sam se sinoc smrti. Ne svoje, to mi je neproblem, neho dragih mi ljudi. Kad te skoli tako nenadano, onda je bas creepy…

Danas cu probati drugi recept. Malo nemucenja, mozda me to proradi. A i stomak ne boli kao juce.

Otkrila sam neki wireless, pa mogu da tupkam iz kreveta. Jos danas i jos ujutro.

Prve pomorandze ove sezone u mom stomaku. A slatke. To je lijepo. Jer volim samo slatke.

Ne zovi

Prijateljevom prijatelju je umrla žena. Bivšoj ženi od nekog meni bliskog je umro bivši muž.

Da, malo spetljano. Saznala i jedno i drugo u roku od pola sata. Znala i jedno i drugo iz priče. Sve se desilo danas. A pominjem je, pominjem...

Njihove duše vjerovatno stoje u istom redu, čekaju papire za dalje...Ko li je treći?

...

Kućni

Nezavršeni poslovi. Sad sam nešto sklepala, nadajmo se najboljem. Stomak me boli. Aulin sam popila - onaj zabranjeni prašak protivu bolova. Ni voda ne valja, pa je ponekad sa česme popijem. Ni vazduh ne valja, pa šta ću sad.

Gotova epizoda čizme. Oboje sam maznula na kraju. Sreća prati kupoholičarske napade. I svira mi kroz novčanik. Pms.

Stepski vuk i potrošačke muke

Udaje se sestra od strica. Prva svadba 3 G - od pilića koji su bili samo djeca. mlađa je od mene, podrazumijeva se. I od moje mlađe sestre čak. A nije matora - 81 godište. Ispada da sam ja to, haha. Više niko i ne pita i ne pominje.

I vjerila se ona prekjuče. Pogodite ko od cijele familije nije bio tada prisutan...Ne umijem sa plemenom, guši me i smeta. Svetkovine, običaji, rituali, gluposti...Čestitala i zvala i sve to tako, ali...Nijesam mogla. Svi moji tamo osim mene.

Nego nije to u pitanju. Vec svadba. Dovoljno ih je meni bilo u protekle četiri godine - ona silna kumovanja zgadila su mi sve svadbe na svijetu. I sad se mučim šta da obučem. Biće prava i velika. High class plus običaji. Ne daju mi farmerke, ni crne čak. Ne nalazim haljinu koja bi spojila mene kežualku i priliku za koju je. Najebaću.

I da se žalim. U cijelom ovom gradu našla sam samo jedne čizme koje mi se sviđaju. Prošle su mi ispred nosa. Ne koštaju malo ali to više izgleda nije ni bitno. Ima mnogo onih koji imaju i više...bilo je to u Delta City - ju..Ali on zaslužuje poseban post.

Sabrana, sada

Prvo sam pisala do dva, onda se pakovala. Otišla u školu sa torbom, nema kiše. Predavanja & brifing od deset do pet, sa jednom pauzom od petnaest minuta. Napolju provala oblaka, oluja, kako god hoćete. Poslije, po tom pljusku odlazak na autobusku stanicu. Voda na ulicama nije bila baš do koljena, ali zamalo. Mokra skroz. Munje i gromovi. Lomi se kišobran. U šest kreće bus, panika me hvata da ću zakasniti. vozač, međutim, vozi brzo i pretiče sve živo. A gužva i magla i sve to tako. Sada me već panika hvata da ću poginuti. A umor nevjerovatan. Pretekoh, ipak. Stižem u Podgoricu, jurim taksi, kiša ne prestaje, ja mantram da će sve biti u redu. Opet polako se vozi jer ne može drugačije. Stigoh i tu nekako. Ne daju mi na jednom šalteru da podignem kartu, kažu, nešto pogrešno. Molim? Poslije pola sata agonije, glupi službenik se propameti. Da čekiram kartu, prilazim - nestaje struja na aerodromu. Grmi kao nikad. Jedan dio mene pomisli da će sad neki teroristički napad da krene. Pa, jbg, gledam filmove a i pratim šta se dešava u svijetu. A i mi smo, neki tamo, svijet, stalno se borimo da budemo. Zanimljiv prizor aerodroma punog putnika, u mraku. Onda dođe, pa nestaje još dva puta. Ludilo. Kao šlag, avion pun popova, bradatih, u mantijama. A ja to nesto ne podnosim, bojim se. Jer sam kao mala maznula neku lovu iz crkve. Iako sam je uredno vratila, sve mi se čini da će me neko od njih uhvatiti za uvo i reći svom šefu...