MOJmentalni_kung_fu: 11.2008.

sub - 29.11.2008

Švrlj

U glavi mi još sve te dječije pjesme, sinoć sam ih sanjala, ne znam kako da se dekontaminiram...

Da mi je rekao neko da ću se u životu baviti bilo kakvim pisanjem za djecu,,,A tek da će to uključivati sada već treće nešto...E svašta...Zato, nikad ne recite nikad. A ja sam tako premorena ali malo i zadovoljna. Makar večeras.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 29. novembar 2008 23:52:31 | 0 komentara

B-day blues

Znate čemu služe planovi?
Da se bace u recycle bin. Da vas zezne ono što dolazi. Ponekad i da vas iznenadi, možda i obraduje.
Ne znam...
Za tri sata stiže trideseta.
Juče je padao snijeg. Na mojim ramenima kuliraju obaveze i neće da mrdnu, moram sada da se bavim njima. Prijao im je snijeg, prijalo im je i da ih prošetam. Ma, vole one sve. Samo, meni, jebem li ga, teške.
Sinoć je padao grad. Tresli su se prozori. Spuštila sam roletne, da ne riknu stakla, samo bi mi još to trebalo. Niđe se ništa nije čulo. Mrtvi grad pod olujom.
Sinoć je, potom, nestala struja.
I buđenjem nije došla. Nego je tama tražila da budem junak nad junacima. Fijuče, mračno, hladno, baterija od lapa prazna, od mobilnih pri kraju. Ni vode nema – slažu se voda i struja u nevolji. Umivam se flaširanom.
Pa sam mantrala: Biće u redu, samo piči. Biće, mora. Kako – ne znam, ali biće.

Htjela sam da pravim žurku. Jer joj se radujem. Stvarno. Jedva čekam da odjebem dvadesete i zakoračim u četvrtu. Ne bojim se starosti jer ova luda glava teško da će da omatori ikad.
Htjela sam da vidim drage ljude, sjutra.
No, na žurci čekalici večeras, a i sjutra, samo ja i obaveze, obaveze, obaveze.

Ali je kreditna malo ogrebana. Farke i majica. Srećan mi sjutra...

Ja vjerujem!

I učim jutros, kolokvijum, lele majko, pijem kafu i uvjeravam se da me ista razbuđuje...Pogledam slučajno kroz prozor...Kad ono pahulja pahulju stiže!
E, stvarno. Divno, krasno...Držite se za ruke i šetajte, uživajte. Ko će struju da plaća? Napolju minus i pahulje.
Kriza, e!
I, tako, pada snijeg, fino pršti pod nogom, prvi put kapa, jakna zimska prava...I profesor nije mogao doći iz Podgorice zbog nevremena. Malo i nas neke jadnike da vidi neko od gore. Tek tada sam skapirala da treba da se radujem snijegu! Izvinite na gluposti!

Ništa drugo nema novo. Mali, obični, radno - školski dani idu.
Da mi je neki izazov...Ono, uh!

Vjerujete li u Djeda Mraza?
Jeste li bili dobri cijele godine?

E stvarno, ako mi ne donese, ako mi ne ispuni, žaliću se direktoru Mrazovskom!

Weekendless

Doping dani

Kako mi nedostaje san. Fini, zdravi.
Prije dva dana, budim se u neko doba i kapiram da me boli kuk jer se nijednom nijesam okrenula, prevrnula, mrdnula. Nije ni to zdavo. To je san mrtvaca. Radnika.
A već danima se budim u sedam, iako zaspim oko dva, tri. I onda, trgnem se, vidim da još nije vrijeme, nastavim do zvonjenja sata, u osam ili pola devet. Ali to nije to. Već se mislim, šta sve imam da odradim, kad ću, ovo i ono, ma samo što se i svjetskog bola ne dohvatim. A sve tako u polusnu.
Dakle, spavam nikoliko. A ja sam ona kojoj je pisalo u profilu jednom neđe da se budi u pola dva.
E nekad bilo.
Ovih dana sa kafe prelazim na red bull, vidim da ću morati.
Počinju pokloni za rođendan da stižu. Jelena prekjuče, sa torbom. Lijepa.
Danas,,,I torba i majica i sitnice koje stvarno život znače. I suze.
A nema ništa ljepše od samog odlaska na poštu, kad vas dočeka obavijest o paketu. Što god da je u njemu, neizvjesnost je nagrada....Plus...
Kaput prvi put ove sezone. Hladno, hladnije.
Samo da mi se naspavati i mir osjetiti. Samo malo.
Konstatovali smo ja i kolega da nas sjebava kućno vaspitanje. Oni su krivi za užasni osjećaj odogovornosti, oni!!!
Ne mora sve da bude sjajno, neće sviejt propasti. No, ubijedi se u to, luda glavo.

Vrijeme za...

Još ne znam should i stay r should i go. Nove gazde ne nasljeđuju mene i namještaj. Dakle, ako se i odluče na dalje izdavanje stana, mora se nabaviti novi namještaj. A đe ću tada? To je jedan od više rebusa, vezano za tu zgodu.

Kriza, kriza, e pa šta je...Ima ljudi koji laganeze kupuju nekretnine. I tek će da dovede ženu da joj pokaže šta je pazario. Možda se njoj ne svidim, pa me šutne?

specijal br 2, plus update.

Nevjerovatno koliko ljudi u poslednje,recimo dvije nedelje, utipka u google ime ove djevojke i tako dođe na moj blog. A pomenula sam je prije par godina jer je igrala Alice u predstavi “Bliže“ i bila odlična tamo.

Ponedeljak specijal!

Probuđena u osam iako je faks od jedanaest.
Dolazio gazda sa zainteresovanim kupcem. Nemam pojma. Bili su ođe tri minuta, gvirnuli svuda. Prokomentarisali punu komodu kozmetike u kupatilu. A gazda i sto pun papira i knjiga i tako toga.
Šta da se radi. Tvrd hljeb podstanarski. Ne znaš dok ne iskusiš.
Da ne brinem, dobiću mjesec dana otkaznog roka ako se to odluči. Ođe je to ništa! Ja apsolutno nemam pojma što ću da radim. Kao da mi je inače ovih dana sjajno - bajno, a ne posla preko glave, pišem kao blesava, molim mozak da ne traži nikakva bezvezna sredstva, da ovako funkcioniše, podmićujem se glupavim obećanjima – kupiću ti, vodiću te, gledaćeš...
I kriza. Ta riječ caruje, iskače odakle god može.
Ma! I šta se mijenja zato što je tamo neđe novi predsjednik, đe to mene dotiče...
Već sad razmišljam o Novoj godini kao odmoru. Nemam pojma ni đe, ni šta, ni s kim, ni kako. Možda samo u krevetu i pidžami. Ovako nije zdravo a šta me jošte čeka...Tek krajem decembra ću malo da odahnem. A do tada, a do tada...Ne valja ni misliti.

Jesam li pesimista ili realista? Jebote, ne mogu da kažem- ah, eto, dobro je, samo moram da tražim stan u ovoj rupi đe i oni koji su odavde žive u rupama, a što li tek izdavaju... E, sjajno je, samo radim kao majmun i magarac i konj, zavisno kako me ko tretira. Ma, fenomenalno je, samo, eto, ono što je bilo prošle godine jedan euro, sad je dva i nešto. I da, super je meni, samo – ne mogu da mrdnem dupe do Beograda ni na dva dana, znate - Bolonja i kenjaža. Ni do mora, ni...
Uživajte!

Panta rei

Na otiraču ispred vrata mog stana – mače. Kulira i gleda me. Odakle, ti, mučeniče?
Ajmo unutra. I ušli smo. Isti smo, danas. dok kiša besomučno pada. i ja bih se na nečijem otraču rado odmorila.
Volim pse. Nemam pojma o mačkama. Ne znam šta ni koga vole. Ne poznajem njihove znakove. Ne znam kakvu hranu jedu. Ne znam ništa osim ono o njima i februaru.

Saznala sam da je žensko. Evo je ,vere se po meni, spavamo večeras u istoj prostoriji. Svidjele su joj se pečurke sa pirinčem koje su roditelji donijeli.
Evo je, oštri kandže na mojoj trenerci.
Pokakila se đe ne treba. Bila je ispred vrata pet minuta. Nijesam izdržala više.

Evo je, prede i vrti se, oko mojih nogu.
Telefon. Gazdarica. Kaže, prodaju stan. U ponedeljak dolazi čovjek zainteresovan za kupovinu.
Preporučićemo te, možda i on bude izdavao, pa ostaneš još malo.
Možda.
U ovom gradu, sada je lakše naći novac na ulici nego pristojno mjesto zastanovanje.
A ovo mi biješe dom .
Đe ćemo nas dvije, a?

Nesvrstani, budalani

Toliko pitanja, traženja, određivanja, toliko potreba za priklanjanjem ovome ili onome. Ali čemu?
Kojem ću se carstvu, tako nekako. Nijednom. Pa kako bude.

Danas sam dobila literaturu za borbu protiv stava o besmislu. Od dekana. Časna riječ. Hoće da protjera to. Aj da vidimo.

Slučaj prvi:

Prije nekoliko noći šalje mi Sanja sms u stilu: neka tamo na facebook-u ima tvoju fotografiju na profilu.
A?
I, stvarno, pogledam - ja, ali se zovem drugačije. Ne znam se, totalno sam sebi nepoznata. Pošaljem curi zahtjev, baš da vidim ko je i zašto je uzela tu fotku...
Inače, zanimljivo je da, pored nekoliko mojih fotki koje se zaista, sticajem okolnosti mogu naći na netu, ona je izabrala jednu koja je obljavljena upravo ovdje, na mom blogu i to prije par godina. Sad ću se potruditi i potražiti u arhivi taj link, da vam bude jasno.
Danas, taman prije kretanja na faks, vidim da je cura prihvatila moj zahtjev, i ja odmah da je priupitam šta i kako...

Ja (poslije kratkog uvoda, “ciao itd...“) : Baš me zanima kako si našla tu fotku i zašto si je izabrala?
Ona: ?
Ja: Pa odakle ti?
Ona: Šta, bre, odakle mi. Pa ja sam na fotki. Ovo je moja fotka.
Ja: Hhahahahahah

I onda meni cura kaže da je ne smaram i da palim odatle. Ja joj odgovorim da nema potrebe za vrijeđanjem, i da, ako zaviri u moj profil, lagano može da skapira da sam ja na fotki i da mi nije jasno zašto se tako ponaša. Ona meni: izvini.
I ode sa chata. I obriše me iz liste frendova. Istog trenutka.
Provjerih upravo sada, na njenom profilu je i dalje moja fotka. Koliko sam uspjela da vidim za tih par minuta chata, kad sam zavirila u njene fotke, nije ružna, isto je plavuša. Nejasno mi. Cura je 1981, nije klinka. a ja nijesam jebeni selebriti, pa da kači mooju fotku...Nijesam za ovako nešto još čula. A vi?
Jesam li trebala da joj se najebem majke ili nešto? Meni se čini da je malo poremećena, nije mi se činilo za shodno. Neka drži fotku, boli me dupe. Samo je smiješno što je lagala, haha. I zanimalo me zašto, nemojte sad misliti da foliram, pa nije ovo nešto wow, ni ja, niti fotka!
Ludih li ljudi!!!!!!

Šta radite kad se malo volite?

Baš mi se da ovih dana da sama pijem kafu. Dam sebi. Poslije škole, ako ima sunca, odem tamo i ćutim. Kafa, mp3 plejer, ako ponesem. Tih sat vremena, mislim, samo su od cijelog dana stvarno moji. I zadovoljna, jako, i sa toliko. Da gledam ptice, djecu. Da se sunčam, zahvalna na svakom zraku, bez obzira koliko prohladno bilo. Da budem majstor smirivanja drugih, najsigurnija i najjača na svijetu cijelom. Troši, u pizdu materinu.
Mislim da mi treba pokret. Dugo sam ovdje, bez mrdanja. To je nemoguće sada. Ono što je nemoguće stvara mi grč unutra. Moj fizički život odvija se u jednoj ulici, u krugu nule.
Treba mi...Nešto.
Smirim unutrašnje glasove. Cigareta.

Htjela sam o nekim filmovima koje sam pogledala. Ništa sada.

Otišao je tamo

Lift

Petak me uvijek dokrajči. Naporna predavanja, mentalno cijeđenje. Poslije velikih riječi i mnogo pametovanja zaletim se u prvu radnju i kupim žute novine. Možda su ove šarene, nemam pojma. One ženske, nedeljno što izlaze. Čini mi se, u tom trenutku, to će me spasiti, vratiti u normalu, napraviti ravnotežu, napraviti susret mene so called intelektualke i obične žene koja stoji nad šporetom, iznad kreveta svoje bebe, mene koja tada jedva čeka da se dohvati usisivača i pobjegnem od riječi, tih. Stvarno.
I odnesem ih kući, prelistam i ostavim na stolu. Brzo me pusti “smak svijeta od mozganja“ raspoloženje. Srećom.
Pa čekaju, čekaju opet trenutak prepunjenosti. Kad su mi obaveze na glavi, ramenima, po rukama, svuda, kao milioni sitnih žutih mrava kojih ne mogu nikako da se otarasim, jer samo izviru ko zna odakle.
Pucanje. Uzimanje novina, ovog puta su to bili brojevi od nekoliko nedelja – uredno naslagani jedan na drugi, nečitani.
Prazna kafana i tiha muzika i novine, te takve.
Ništa knjige, ništa mozganje o ovome ili onome.
I nasmijala sam se. Stvarno. Ona budala od Isidore, sva pretjerana i egzibicionista do bola, ponekad ubode. Nekoliko njenih rečenica mi jestvarno pomoglo da se dignem. Mada, ne slažem se da je kreditna kartica parče ženske slobode. To je prije opasna klopka. Kao neki od onih tipova za koje znate da će da vas sjebu ali, ne možete im odoljeti, prosto.
Pročitala, ostavila u kafani. Do sledećeg puta.
Počinjem sada sa blogom, pa idem dalje, dublje.