MOJmentalni_kung_fu: 9.2007.

sub - 29.09.2007

Lament uz voćni od jagode

Baš me zanima, koliko je žena izvršilo suicid izazvano pms - om?

Meni ce glave doći, kad - tad. Za sada se trudi, on, pms, da mi sjebe društveni, profesionalni, ma - sve živote. Borim se, jača sam, ali do kad...To je onda, u stvari, ubistvo, skriveno. Krimić.

Zaboravila sam pare, zaboravila sam glavu. A tako neke fine stvari mame.

Objavio mojmentalni_kung_fu u 29. septembar 2007 23:40:00 | 9 komentara

Uradi se

Više ne znam ni kad spavam. Sinoć je ostao uključen štampač pa je nešto mumlao, naravno, povezala sam sa onim što stalno pominjem.Da ga `oni` koriste. I šćućurila se i preznojila, od straha. Za to vrijeme je vjetar ludački vitlao svim i svačim, mislila sam da će izglaviti prozor. Naozbiljnije. Uz sve to, vrtjela sam sve nedovršeno, zbog čega sam morala da se probudim u pola osam. Miks za poželjeti. Malo sjutra. Pomenuh li da sam kao spavala?

Nenormalna oluja danas. Od kafane do faksa udaljenost je skoro pa nulta, svi mokri kao miševi. Makondo je mala maca za ovo ođe. I ja nepribrana, nenaspavana. Stigle čizme. Tigraste. Gumene.

...

Nebeske igre

Kiša koja ne dozvoljava ustajanje. Samo polubudnost. I ćera na gašenje alarma kojim zvoni mobilni. Na odlaganje. Pet po pet, minuta. Pa sam zakasnila.

A kiša se pojačala. I poručila je kiša mojima da mi pošalju gumene čizme. Prvo, naravno, da se kupe, jer mi do sada nijesu trebale. A od sada...Glavne.

Gubim te, ne gubim te. I(li) sebe?

Radila sam nešto drugo, lapica ostala uključena, kao i uvijek, multitasking.

Čitala sam neđe da se čovjek današnjice zbližava sa uređajima, ima neki naziv za to. I pronašla se, stvarno. Volim moju lapicu. Posebno sada, kad mi je najbliži prijatelj i jedina osoba sa kojom bih inače mogla provoditi vrijeme a da ne otkačim. Posebno sada, kada je jedina iole normalna osoba u okruženju. Ne isključujem da su mi buđavi kriterijumi. Ali, tako je – kako je.

I, okrenem se, kad ekran se crni. Priđem, ona se nesto muci, mrvu zuji. I dalje nema ništa, ne vidim, osim tame. Klikam nešto, pokušavam – ništa. Panika me obuzima, hvata, steže, guši. Svi podaci, tekstovi, obaveze koje me čekaju bas tada...A sjutra, tek sjutra...

Nikada ranije nije blokirala lapica. Mislila sam da je gotovo. Dan, dva, petnaest, koliko bi već trebalo za servis, mene bi uništilo. Nije u pitanju zavisnost – mada ima toga, priznajem, nego – to je oruđe i oružje. I fioka, fascikla, kutija sa blagom. I sve. Lapica moja. Umjesto psa, ribe, mačke, papagaja.

Isplakala sam se skroz. Poslije toga konačno se javio Bojan i onako usplahirenoj nekako mi objasnio đe je baterija. Da je izvadim i onda probam. Proradila je. Onda sam plakala jer mi je laknulo. Ma, samo alibiram plakanje. Zdravo je, kažu. Za dušu.

Vrijeme

Prije dvije godine, ja sam bila u kurcu a on u bolnici. Tuberkoloza i anemija. Znali se iz viđenja, ali, kad je već u mom gradu u sanatorijumu, red je da ga posjetim i tako to. I, eto nas nekoliko u kafiću jednom. Gledam ga, vidim – umire. Pita me šta radim, itd. Kažem mu i pomenem da bih da upišem novi faks, kad se otvori, čekam to već neko vrijeme. A znam, predavaću tamo. Hm...

Preteknu on, ne znam ni kako, ni sada mi nije jasno. Jer živi kao da se mrzi.

Ali eto nas, dvije godine kasnije. U školi, ipak se otvorila. On relativno zdrav a ja razdepresirana.

Selo moje lepše od Pariza...Ma da...

Frizerski saloni rade dvokratno. Znači da subotom zaključaju kad se probudim.

I tek kad su takvi detalji u pitanju ja kapiram sredinu u kojoj sam. Oni, prosto, nemaju dovoljno mušterija da bi radili cijeli dan.

Nijesam bila trijezna, ali prolazak pored komšiluka mi, u 2:15, ne bijaše lagodan. Imam džepnu lampu, jer je jedan dio puta totalno u mraku. Bojim se a zanimljivo mi. Klinka.

Paja Patkovo glb, glb

Prehladila sam čim sam dosla ođe. I to traje, sada već računam da sam, ulazeći u novu životnu fazu, pokupila i neki novi virus, koji ide uz to. Nema veze. Vitamini, vitamini, malo kukanja poslije buđenja, teže kapiranje. Možda prođe. Vidjela bih kako bi se drugi snašli. U jedanaest u kratkim rukavim, u tri je već hladno. Uveče radijator radi. Pa, snađi se ti tu. Apćiha.

Vraćam se i ulazim u uličicu koja vodi do toplog mi doma. Kad ono, samo jure automobili, jedna za drugim. Hm, to je ta ulica, nijesam promašila, zapamtila sam narandžastu krntiju, stalno je tu. Baš neka gužva. Sad sam već bliže. I jasno mi je.

Drugari

Gledam oko sebe. Mogu da odem đe god, haos me prati. Moj slatki, dragi. Simpatični.
Da je živo biće u ljudskom obličju, zaljubila bih se u njega.

Nebo je danas palo na zemlju. Nadam se da me takvi susreti neće sjebati sasvim. Jer, biće ih ihaj. Kiši je ovo najdraži crnogorski grad.

Svaka ti čast. Nenene, svaka tebi čast.

Sve mi se nešto čini da ću se potrošiti a da na pumpi neće biti goriva za mene. Da će neko reći: e jebi ga, to je prestalo da se proizvodi, đe li su tebe držali...Stvarno.

Tip što mi je izdao stan ima dvadeset godina. Kaže, nikad u životu nije pročitao knjigu. U školu je nosio samo olovku. U drugom srednje su ga izbacili iz škole jer je ošamario profesora.

Kaže dalje da se prestravio kad je skapirao da je teška torba moja koju je iznio iz auta puna knjiga. Djevojka koja je ođe stanovala ranije je `neka sa likovne, reka` sam joj : čuješ, nemoj da si šarala po zidova`... I tako.

Adaptacija u toku

Kao da me je šinulo proljeće a ne jesen. Može biti da je do nadmorske visine, odoh visoko, vala. Hocu reći, ljudi moji, u deset uveče ja sam nizašta. Spava mi se, kao babi kakvoj. Oprostite, babe.

Došao je dial up u moj topli dom. Kako je zeznuto prilagoditi se na gore. Kako je slatko prilagoditi se na svoje, iako gore. Kontradiktorna sam, ali šta ću. To mi je u glavi.

Kupila sam muzički stub, jel se to tako zove. I radijator. Bitno je da svira i da je toplo. Jee.

Kako se ono kaže: Dejavu?

Sve mi je novo. Ljudi, ulice, dešavanja, klima, šta god hoćete. I, onda mi se učini da nešto prepoznajem iako tu nikad nijesam bila.

Bila sam u kafani koja najviše liči na onu koju sam opisala, zamislila. Naravno, stvarna gazdarica je moja koleginica sa klase Sandra a ne ocvala Vida...Ali, to je ženska kafana. I žene piju, lome i luduju. A kad je tip zasvirao `snijeg pade na behar, na voće`...Nestvarno.

Umorna...Pjevam

To Nije nikakva posebna kuća,
to nije nikakav poseban vrt.
Tu nema puno žena, nema bazena,
na oko dosadno je na smrt.

Al' oko mene su posebni ljudi,
svi zanimljivi, ekscentrični.
Čelične felge i plastične grudi
i svi su digitalni električni.

Spoji slatko i slano, to ide,
ali kruške i jabuke ne.
Spoji crnu i bijelu nek boji,
siva je slika svijeta, zar ne?

A svi bi htjeli biti novi i čudni
ili bar blještavi cirkusanti.
Dok mnogi spavaju neki su budni
sami, sa svemirom na ti.

To je minimalizam,
al' ne zna primitivizam
šta je to minimalizam.
To je minimalizam,
svi vide, niko da prizna
koja to gazi nas čizma.

Bogati roditelji ne žale,
za svoju dječicu dat će baš sve.
Prodaju šume i hidrocentrale
i drže pola države.

Zato im potomci veselo žive,
ne rade ništa a imaju sve.
Čisti kokain i ruke od svile
i tuđe gladne godine.

To nije minimalizam,
al' ne zna primitivizam
šta je to kapitalizam.
To nije minimalizam,
svi vide, niko da prizna
koja to gazi nas čizma
...nacionalizma

"Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima! Nije se rat ni završio, a ti si se vratio sa pošteno zarađenim kapitalom. Pre tebe, njih hiljadu. Posle tebe još hiljadu! Da ponovo zidate dvorce i zamkove. Da ponovo tlačite i uništavate ljude. Je li?"

Sunce

Predala sam zahtjev za uvođenje telefona, valjda će to odraditi u narednih desetak dana. Očekivala sam razrešenje do kraja nedjelje, ali ništa od toga. Da, ja mogu bez interneta ali ja to neću. Radije ću platiti za telefonski priključak i adsl paket no kupiti neku krpu.

Samo dok ljudi iz tehničke službe dođu sa odmora. Fuck... Do tada, navratim između obaveza u internet salu na susjednom faksu.

Kako mi je? Skoro pa odlično. Bez obzira na svašta, o čemu sada nemam kad da pišem. Juče sam potrošila tridesetak eura na neke zezalice. Što bi rekli, kućim se. I smiješim se dok ovo pišem. Mislim da i zapisujem da bih se sjutra sjećala svega. Kad postane manje bitno.

Lijepo je uvijek nesto raditi po prvi put

Prekoputa je groblje i to je moj komšiluk. Priznajem da me je ta činjenica prije privukla nego odbila. Proradi škorpionsko, rekli bi. Ne znam ali je tako. I sve je bilo u redu dok nijesam krenula na spavanje. Neće me san. Zaškripi nesto, ja utripujem duhove. Nije mi bilo svejedno, časna riječ. Okrenula sam se ka zidu i zaspala neđe oko tri. A buđenje palo u osam. I tako. Prva noć u mom domu. Haha, koji shit od fore.

I Šabac, i vašar

Dani ispunjeni dugojutarnjim spavanjem su izvršili harakiri. Kupili kartu u jednom pravcu. Zbrisali.

Uzela sam pleh iz šporeta i jela hladni krompir. U stvari, ljuštila sam ono malo što je ostalo. Kažu, kancerogene su te sagorele korice . Baš su mi prijale, sada. Pleh pored lap topa.

Devet stepeni

Našla sam kikiriki sa medom i cimetom. Na sta li to liči? I neki pikantno začinjeni. Pomiješaću ih. Smiješano sve, najlakše se pije. I jede.Tako nekako. Pitajte Njega, škorpiona. Leži gore u ledu i snijegu. Oša.

Dok su okolnosti...

Kad nešto voliš, teško ti dosadi. Neko doba prizove isti osjećaj. Uvijek. Zato je pjesma ođe, krajem osmog ili početkom devetog mjeseca. Uvijek.

Raznesene valima i vjetrom
tu su tople ruševine ljeta
na rubu napuštenog mora
i jednog izgubljenog svijeta

Ničeg nema,ničeg nema
od tebe od mene

Ostala je samo prazna kuća
malo stvari ljetovanja nešeg
na stolu novine još leže
sa nekim datumima jula

Naša ljubav sad se ruši
kao pješčana kula
Al još sam uvijek ovdje
još zagledan u more
na vratima vile
u kojoj tuga spava
a kiše su se slile
u cvjetove agava
i ljetu je kraj

Od vremena poezije i mira
ostala je samo prazna kuća
u noći okrenuta moru
sad čeka ljubavnike nove

Ničeg nema,ničeg nema
od tebe od mene,od nas

Nemam pojma

Pored raznih fenomena koji su me zadesili ove godine, i ovaj je zanimljiv i znacajan za licno mi bivstvovanje. Od svih vocki i povrcki, prvi put u zivotu vec neko vrijeme jedem najvise papriku. Najprije crvenu, mesnatu a moze i sve ostale, nije problem. Cini mi se da imam zajeban zeludac, pa ovo zaista predstavlja fenomen. Uvijek su me upozoravali da je se klonim. Sada se nijedan organ ne buni. I ja sam paprikarka . U poslednje vrijeme preferiram, dakle, crvenu isjeckanu, sargarepu isto takvu, malo sira, maslinovo ulje i vegetu. Nece da dosadi, nece da mi smeta. Sta mi je?