MOJmentalni_kung_fu: 9.2008.

uto - 30.09.2008

Tačke, čestice, mrve, djelići

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Miroslav Antić

Objavio mojmentalni_kung_fu u 30. septembar 2008 0:30:04 | 2 komentara

Bitnice, sitnice

Šta ostaje poslije...Fotke koncerta koje se prodaju na ulici. Nemam pojma koliko su.

Šetnja duga. Mir. Pogled. Kafa i kisjela. Pudla Noris koja mi je uljapšala dan. Ima ljudi ali buke ne. Talasi. More van sezone je najbolje, pa i tamo. Sada ne smrde roštilji, ne drnda muzika, more vida rane.

Paul Newman

Kao dijete kad iznenada dobije poklon

Između

Otkrila sam novo voće. Zove se iglice. To je nešto što liči na masline a nijesu masline, iako sam ja mislila da jesu.

Ukusno. Ne preslatko. Kilogram košta četiri eura. Meni za danas taman trista grama.

Bro jutro

Budim se sada, počašćena Madoninim ukazanjem, pa da se zbog nje i škola pomjera. Ne zvanično, ali, danas niko ne dolazi...

Ali, ne radi se o tome. Nego, budim se i miriše kafa. Koju meni niko ne kuva, niti je u mom stanu. Prosto iz kafića ispod. Nekako mi je to magično, uvijek. I natjeraće me da ustanem sada i stavim sebi vodu za kafezinju.

Kako dani brzo prolaze, kako nemam vremena za sebe. Danas eto, malo. Danke, Mirax, Rusi i ostali zaprašivači očiju nam . Volim ve zbog toga.

Dobro je da je došla. Naših pet minuta. ”Basna” o komšiji i kravi. Loše je što Budva i dalje nema vodu kako treba, što ima samo jedan vrtić star ko zna koliko godina...I tako dalje...

UF!

Ne naginji se kroz prozor...

Odavno nijesam plakala, to stvarno nije imalo smisla.
Prehlađena sam, imam temperaturu, muka mi je.
I otišla je Jovana.
To me je dotuklo. I, kada sam se vratila u stan, zaplakala sam.
Nekada se zapitam zašto me neko voli. Nadam se da nijesam ni prva ni poslednja kojoj takve misli prođu kroz glavu. Biću sjutra ona stara, ispariće ova virusna promišljanja, ali eto. Eto. Zašto ona mene pita hoću li ovu ili onu kafu, zašto voli da bude sa mnom u društvu, zašto se fino slažemo, zašto se povjeravamo jedna drugoj, zašto me uvijek razumije i nikad mene opterećuje.
Nije to tako prvi put, niti je ona jedina. (Samo nijesam uvijek ovako fuj bolesna i sama i preumorna).
No, kada upoznamo gomilu smeća, pojava nekog ko je dobar, zaista dobar, uplaši, zapita, začudi.
Nećemo se skoro vidjeti .Inače ne živi ođe, plus je dobila je posao u glupom nekom Ljigu, ko zna kad ću ja tamo.
Zato je insistirala da mi sad kupi poklon za rođendan koji je u novembru. Ja sam izabrala knjigu. Ja sam danas cijeli dan bila tužna i držala sam se dobro.

I čim sam je ispratila i kad je bus za Podgoricu krenuo, pa ona dalje za Beograd, odjurila sam da...Potisnem. Makar do kuće. I kupila sam novi mobilni telefon. Kreditna. Držalo me do stana.
Sretni smo kada postoje ljudi koji nas vole samo zato što smo mi - mi.

Orhideje u Riju

I zaludu se ja branim od jeseni slušajući stalno onu divnu pjesmu Tedija Spalata i Đulijana, kad je pjevaju zajeno. Pa ja dalekim morem sa njima plovim, rakovi, školjke i morske alge oko mene su kad zaronim, bez odjeće sam i slobodna, dublje,dublje...

Protrč

Komšije su kupile šar peja! divan je, maloprije smo se upoznali. Njušio me je. Zove se Edi i ima dva mjeseca. Jupi!!!!

Juče je bila noć muzeja i sve sam fino obišla, pomalo se fotkala, pomalo ja Jovanu,ali je zanimljivo kako se njoj nijedna fotka ne sviđa. Ispadam loš fotografer. Nije tačno.

Zanimljivo je bilo. Sve te sobe, indonežanska, ova, ona, venecijanski namještaj. Portreti raznih likova i jedna neopisiva slika mora koju je Jovana skrivećki fotografisala jer sam je zamolila...Za mene. Plus oružje sa brilijantima i čudima, uh. Svašta nešto zanimljivo.

“Mala li se što?“ - pitaju

Nema toga što bejlis ne može izliječiti. Naručim dupli, kafana me časti još jedan i savršeno.

Naravno, ne pijem ga svakog dana. Ali posebna sranja zahtijevaju poseban tretman otklanjanja. Tvrdokorna sranja se bejlisom spiraju.

Stiglo je dugo traženo ogledalo, našla Jelena u Podgorici i ja ga uzeh, pronesoh glavnom ulicom. Tri dobacivanja. No su pogrešno procijenili, ne vide dobro, okrenula sam ga sebi. Pa su mislili da je štafelaj.

Ne, tako ne počinje!

Danas kada postajem domaćica, obećavam da ću i dalje braniti tekovine slobodnog života, čuvati sebe od napada materinskog instinkta, napada kuvanja i manije čišćenja.

Mašina uredno pere u kupatilu, obilazim je povremeno. Da vidim puštali đe vodu, da vidim kako je veš, da vidim pušta li nešto boju. Prosto da gledam kako se okreće bubanja. Uputstvo sam uredno iščitala i stoji na vidnom jestu.

Marko i Beli su je namjestili. Toliko o tome da su tipovi sa likovne nesposobni! Još su mi iinstrukcije dali kako se koristi!

Ali zakletva je zakletva.
I mi žene ”slobodne” dušu imamo i čisti veš volimo.

Ritam novi a ja prastara

I predavanja u 9:00 i neko motanje po bankama i nemam pojma. Prođe dan a ne znam što bi...

Baba Šerlok

Dolazim ja sa kesom iz marketa punom namirnica, kao svaka samostalna žena. I...Baba koja živi stan ispod mene. Stalno, evo godinu dana sam ođe, stalno se pitam na koga li me to ona, do đavola, podsjeća...Kad, eto maloprije, baba me kako bi smo profesionano rekli, posmatra zaprepašćeno, iz gornjega rakursa. Baba je prestravljena. Baba se drži za grudi. Nižeg je rasta, preko sedamdeset, punđa, debela. Ma , prava.
“Što se ono čuje, ja mislila kod tebe. Probudilo me!“
Baba je ,dakle, na stepenicama između svog i mog sprata.
“Nekakva kučka laje i grebe!” – ne prestaje ona.
”E, nema je kod mene” – konstatujem razočaravajuće...

Baba je original ona iz Almodovarovih filmova!
Baba je nanjušila novog stanara, pa bi da istraži. Pa bi da me špijunira gazdama- E ne. To je stan prekoputa mog!
Jedva čekam da vidim koja je kuca u pitanju. Jadna kuca grebe i zavija. Meni ne smeta.
Ja jedan, baba nula!

Je li?

Ne mogu da nađem fini ljubičasti mali esprit kišobran.
Ne mogu da nađem kesu punu bižuterije koju sam nosila na more.

Još uvijek se nadam da je u pitanju samo haos, ne slučajno bacanje u smeće u fazi spremanja.

Huja

Danas je drveće rodilo žuto i zlatno i dalo ga pločniku. Danas su letjeli stolnjaci i meniji.

Valunzi

Toliko smo se smijali danas u školi, da je to...bolesno. Vrelina. Vrućina. Zagrijani mozgovi. Usporenost. Ludilo. Da mi je neko rekao da ću čeznuti za kišom, ne bih mu vjerovala.
Stvarno smo se mnogo smijali.
Zašto mrziš žene?
Ne, on se više folira nego što ih mrzi, nas, mislim.
Da, to kod vas bolje pali.
Može biti, može biti...

Šta bih ja, kad ovako dođem doma, da još moram sa nekim da pričam i pričam, poslije ovolike školske priče. Ovako, malo tipkanja. I ćutanje, spas.

Semi - Single Englishman in New York

Đe?
Tuda i tuda, pa skreneš tamo i tamo...
Vidi, reci ti mene kod koga ideš, tako ćemo lakše.
Idem kod sebe. A ovako am objašnjavala i tvojim kolegama do sada, nije bilo frke.
Frke, veliš? A okle si ti?
Iz N.
Što ćeš ođe?
Studiram to i to.
A, na dramskoj. To mi reci, đevojko. A imaš li momka?
??
E, momka, ne pitah te za đevojku...
Pa, nemam.
A što, čoče? Udaćeš se ti na Cetinje, pazi što ti velim. Malo je đevojaka, eto ni ja je nemam. Sve biste u školu. Koliko imaš godina, dvajes dvije- tri, je li?
A ti?
Što misliš?
Trideset.
Auuuuuu. A đe...Dvades pet. Što mi reče više, fali li mi što? A ti, koliko?
Nijesam mislila ništa loše, tako mi se učinilo. Ja dvadeset devet.
Uuuuu, pa ti si prikasnila na udaju...A ne bi ti nikad rek“o. Čuš, sad učiš. Treba da se rađa!
E, stigli smo. Koliko?
Da je moje auto, ne bi“ ti naplatio. No, izdajemo račune. Euro.
Evo. hvala. Zdravo.

rondanje

Ne vozim. Ne umijem. Nemam vozačku dozvolu. Ne privlači me dobijanje iste.
E, danas je tako lijepo vrijeme i da vozim i da imam auto bila bih na moru. Do njega mi treba cijelih pola sata.
Ovako sjedi đe si, uči za sjutra i ne lupetaj.
Što ne pada kiša, što nije ružno?
ps. Neću busom, nije fazon na jedan dan ići busom!

No, not for me...

Šta sam ono htjela?
Postajem zaboravna. Postala sam davno.
Bili su roditelji u posjeti. Donijeli neke stvari. Nijesmo se vidjeli dva mjeseca, a i tada na tri dana, poslije par mjeseci.
Sa roditeljima, uvijek si dijete. Sa roditeljima, nekad treba da im budeš roditelj. Izvadi ruku iz džepa, kaže mi majka na odlasku.
Ja sam star. Imam šezdeset godina, moji prijatelji umiru, ne mogu više da radim.
Jesi li bolestan?
Ne.
Pa šta bi radio kad ne bi ništa radio?
Vid mi slabi. Otišao bih na selo i čitao. Nemam energije kao nekad.
Ok, čitao bi, dan, dva, tri, pet. I onda bi crkavao od dosade, spopadale bi te nekakve crne misli. I? Nijesi ti za penziju. Znaš i sam.
Ne mogu više da počinjem stvari, ne mogu više da radim kao i do sada.
Niko ti i ne traži od tebe.Ali ne idi ni u ekstrem, za koji znam da će ti škoditi.
I ne paranoiši... (u pizdu lijepu materinu!!!)

Moji roditelji se osjećaju odlično ali ih uništava kriza srednjih godina. Ne može biti kao što je bilo ali ne znači da je kraj. Mojim roditeljima su živi njihovi roditelji. Samo jedno nema još osamdeset.

Dva dana sam se oporavljala od roditeljovanja.

Na pravo mjesto, na pravo mjesto...i čini to često, čini često

Upravo me je zvala sestra. Generalku čini kući. Našoj zajedničkoj nekadašnjoj.

Pa koji će mi. Uspomene? Ne priznajem. Pamtim samo sretne dane, pjeva Gabi. Pamtim sve od tada što valja. A djevojke koje su mi poklonile album u nekom su drugom svemiru, sa svojim diplomama, možda da a možda i ne, sa stomacima, to sigurno…Album ide u smeće.
A kasete? Imaš neke Azre, neke Pink Flojdove…Neke srednjoškolske antikvitete…Premišljala sam se. Ali, koji će mi? Već sada mogu kliknuti i poskidati komplet diskografiju koja je sačuvana u toj kutiji…U smeće.
I ja sam neka, može bit,i završila u istoj kanti.
Danas se sve reciklira, tako nam govore.

Sticker note

Stigla je veš mašina, stigao je moj mekić, ponovo pišem normalnim slovima jer ih imam na tastaturi. Možda ovaj dan zezne onaj grozni od juče.

Ne znam, ne znam

Metafizika

Vezano za musko - zenske odnose, je li bitnije ono o cemu razmisljamo ili ono sto fizicki radimo?

U smiraj

Sokantan pocetak skole. Provedem nekoliko sati tamo, dodjem crknuta. Tako bi mi lijepo palo da se kako pocetak mogao odloziti do oktobra. I ne samo meni. Sada sam fino u masini, ko prezivi, pricace.

Dobro je da su makar dani lijepi, nijesu jos pocele bolesne kise koje porucuju: ostani u krevetu, jebes obaveze.

Zovem, konoba jos radi, pije se bijelo, uziva se. Krivo mi i zavidim. Uopste ne licim na brdjanku, sto je u pitanju, ne znam.

Konacno sam odgledala `Gorki mjesec` Polanskog. Zadovoljna. Uvije ima ali, ali, no, glupo bi bilo, stvarno. Da nesto govori `ali ali` jedno zrno pijeska cijeloj pustinji.