ned - 01.03.2009

Susret sebe i sebe

Jedna jesen, jedan park. I nas tri. Boje piče od žute ka narandžastoj, šušti pod nogama. Od pobacanih plastičnih kesa, pomalo od lišća. Klupa isto nekako raščerupana. Ja skoro pa donijeta na tu klupu. Ni šuplja ni prazna, od prepunosti obamrla. Gušterišem na suncu, posmatram, najviše ćutim. Ona puši. Ja uzdišem. Uzimam prvu cigaretu i povlačim dim. U, kako je prijao taj uzdah i taj izdah. Od tada sam pušač. Jesen bijaše posljednja u tom gradu. I sve je drugačije od tada. Baš sve?

Rekli su da vrime liči, ali to su samo riči...